SRBIN OTIŠAO U ALBANIJU NA VENČANJE I NISU MU DALI DA SE VRATI: Stekao je veliki imetak, a njegovi potomci i danas ŽIVE ZA SRBIJU

Duga istorija sistematske asimilacije i potiranja tragova srpskog naroda koji je na tlu današnje Albanije živeo od ranog srednjeg veka na vrhuncu je bila u vreme kralja Zogua i kasnije totalitarnog režima Envera Hodže.

Od pre tri decenije, menja se položaj oko 40.000 Srba, koliko ih je ostalo u Albaniji, baš kao i čitavo albansko društvo, sada oslobođeno stega i bunkera.

U Dermensu, na jugu Albanije, srpska porodica Rizvani važi za jednu od najnaprednijih. Imetak i obraz su stekli teškim radom i poštenjem, a kada se pomene Srbija, ne zaigra im samo oko.

– Pamet mi je tamo, opet, sada kad govorim s vama, meni je pamet tamo – priča Faik Rizvani iz sela Hamilj kod Fijera.

Tu pamet, kao amanet, nasledili su od dede koji je iz Srbije došao u Albaniju, sestri na svadbu, a silom prilika tu i ostao, iza gvozdene zavese, koju je spustio Enver Hodža.

– Čekao nekad, da se vrati, zatvoriše granice, zatvoriše sve… i ostao ovde. Jeste svake muke imao, ne možeš da živiš negde gde ne možeš da vidiš ni majku, ni oca, ni braće – kaže Hasim Rizvani iz tog sela.

Faik dodaje da kada bi otišao – vratio bi se posle dva dana.

– Nije mogao, komunističko vreme, granice se zatvoriše na četiri strane, svi u zatvor smo bili ovde u Albaniju – ispričao je Faik.

Hasimov i Faikov deda Hivzo je malo i retko govorio albanski. Bio je to njegov lični obračun sa državom koja ga je odvojila od porodice. Skućio se i radio u selu kraj Fijera, a decu učio da vole Srbiju koju ipak nikada nisu videli.

1 / 9 Foto: Rts Printscreen

– Mi koji govorimo srpski imamo osamdeset godina. Pre osamdeset godina je stigao moj deda, a mi i dalje čuvamo jezik – kazao je Faik.

Deda Hivzo je uporno 40 godina pisao vlastima. Tražio je pasoš i dozvolu da pređe u Jugoslaviju kako bi video svoje. Jednom je u kovertu stavio i novac, uz opasku da vlast, možebiti, nema para za pismo, pa on šalje i za taj trošak.

Bilo je to devedesetih godina prošlog veka i prvi put, a nešto pre smrti, posetio je svoj rodni kraj. Njegovi potomci sada imaju dvojno državljanstvo, a jedan praunuk je uz stipendiju Srbije u Beogradu završio fakultet.

– Da sam živeo na nekom drugom mestu manje bi se o svemu razmišljalo. Za nas je Srbija nešto posebno, znamo da postoji neko ko misli na nas – smatra Hasim.

Faik kaže da im je od dede ostala ljubav.

– Dokle je granica srpska, to je Srbija, mi smo u Srbiji. Granice srpske gde su. Ali ovde živimo, ovde gradimo, dobro je. Slobodni smo kao i svi drugi – rekao je Faik.

Tako govore braća Rizvani, potomci Hivza iz Ribarića, o sudbini Srba-Albanca. A nisu jedini. Oko Fijera ima još porodica koje pamte svoje poreklo i stotinu dece koja bi učila srpski jezik samo da se, kako je obećano, ponovo otvori srpska škola.

Izvor: (Kurir.rs/RTS)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *